Priče napisala: Milka Knežević Ivašković

                                                 BALADA O DUŠKU BEZUŠKU

Neobičan je bio taj Duško: beo, sa crnom flekom preko oka, koja je njegovom liku davala pomalo mangupski izraz. Divna, svilenkasta dlaka, živahne oči i nos poput malog, sjajnog dugmeta. Jednom rečju, bio bi prosto savršen kunić, da nije imao manu koja se, u svetu njegovoh rođaka, nije praštala. Naime, nedostajalo mu je jedno uho.

      Duško nije imao pojma o tome. Nikada nije stekao predstavu o svom izgledu. To mu i nije bilo važno. Kada bi, skakućući po stanu, naišao na ogledalo, mislio je da se s one strane nalazi neki drugi kunić. Pozivao ga je na igru, kreveljio mu se, mrdao onim jednim uhom – ali taj drugar bez mirisa i glasa, nije pokazivao nikakav interes za druženje.

      Zato se Duško zabavljao na druge načine: kotrljao je svoju lopticu, glockao bombone i komadiće keksa zaturene ispod nameštaja, cepkao novine i razvlačio kablove. Grickao je on i druge stvari – čipkaste listiće peršuna, grozd čvrstih rotkvica, slatku šargarepu – ali, nekako, nije mogao odoleti rukohvatima fotelja i lavljim nožicama stilske komode. Uostalom, šta je Duško znao o Lujevima, beržere-foteljama i svim onim stvarima, koje ljudima toliko mnogo znače?

      Dok je bio manji, Devojčica, kojoj je pripadao, volela je da ga drži u svom krilu, u svom krevetu, u svojoj kućici za lutke. Oblačila mu je Barbikinu haljinu, vezivala ružičastu mašnu oko njegovog uha, stiskala ga oko vrata – toliko, da se plašio kako će ga ugušiti. Ponekad bi ga potopila u sapunicu odvratnog, sintetičkog mirisa maline. Voda mu je ulazila u nos, usta, oči... i otimao bi se iz njenog čeličnog zagrljaja, sve dok ga ona ne bi izvadila i umotala u mekani peškir. Ipak, i pored svih muka koje je podnosio, voleo je njen topli dah, nežne poljupce, češkanje ispod brade i – naročito – trenutak kada se, uveče, zagnjuri u njenu dugačku kosu, rasutu po jastuku.

      Bilo kako bilo, Duško Bezuško je primetio da mu Devojčica, u poslednje vreme, poklanja sve manje pažnje. Otkako je prerastao lutkinu kuću i lavabo, niko ga, pa ni ona, više nije uzimao u ruke. Nije, doduše, zaboravljala da mu promeni vodu u posudi, niti da ga nahrani. Ali, ujutru bi ga grubo izgurala iz svog kreveta i žurno odskakutala negde, brzinom najbržeg kunića. Bilo je i novih momenata u njenom ponašanju: naglih promena raspoloženja, iznenada zažarenih obraza, suza (koje je Duško jednom polizao, i zaključio da su slano-gorkog ukusa), vike (koja nije nimalo prijala Duškovom uhu), pa zatim – sve ređe – nežnih milovanja i prijatnog šapata (koji su VRLO prijali Duškovom uhu i srcu).

      Jednog dana, Duška Bezuška su Devojčica i njeni roditelji spakovali u putnu torbu (mračnu i nadasve neprijatnog mirisa) i odneli u zoološki vrt. Na rastanku, Duško je, u zagrljaju Devojčice, osetio, po ritmu otkucaja u njenim grudima, da je to njihovo poslednje viđenje. Pomicala je svoja mala, srcolika usta i oblikovala reči, koje on nije razumeo.   

      Stavili su ga – neki drugi ljudi, ne mnogo nežni, i ne previše topli – u kavez sa gomilom drugih kunića. Prvi put je, posle mnogo vremena, video pripadnike svoje vrste. I, pre nego što je sebi dopustio pomisao da će mu ovde, možda, biti lepše, jedan veliki mužjak mu je prišao i ugrizao ga za uvo.

      Duško Bezuško se, drhtureći, sakrio u ćošak, iza jednog kamena.

      Neka druga, nepoznata Devojčica provukla je vrh štapa kroz mrežu na kavezu, i bocnula ga u leđa. «Gle, kako je smešan ovaj zeka! Nema jedno uvo!» povikala je i, mada Duško nije poznavao ljudski jezik, primetio je podrugljiv ton u njenom glasu.

      Bocnula ga je još jednom, pa još jednom...

      Premestio se u drugi ćošak. Tamo je, šćućuren, sedeo jedan mladi kunić, očito podjednako nov i zbunjen okruženjem. Pozdravili su se dodirivanjem njuškica. Duško je pomislio kako svako zlo ima i svoju dobru stranu; pa, ako je već zauvek izbačen iz kreveta Devojčice, možda će mu, u društvu pripadnika njegove vrste, igra biti zanimljivija? Zamislio je skakutanje po busenu trave, kotrljanje kamenčića, jurcanje po betonu. Pred njim se otvarao jedan sasvim drugi svet: žmurke, pentranje... igranje dok ne ogladni, a zatim, kada se najede sveže šargarepe, opet sve ispočetka. A bilo je tu – što je sagledao iz svog kutka, i povrh straha koji mu je ubrzao puls - i vrlo ljupkih drugarica.

      U neko doba, u kavez su im ubacili komade starog hleba. Iako vrlo gladan (a Duško je stalno bio gladan), nije uspeo da se dočepa nijednog, jedinog parčenceta. Odrasli kunići su ga pretekli.

      Uveče se pribio uz svog novog druga i dremao, osluškujući zastrašujuće zvuke i njušeći preteće mirise. Sanjao je Devojčicu, nen jastuk i toplo udubljenje na beržere-fotelji.

      U zoru ga je neko grubo trgnuo iz sna i uzeo u ruke. Možda me vraćaju kući – pomislio je radosno. Hteo je da krikne i podeli sreću sa drugim kunićima no, oni su ga samo gledali staklastim pogledom, ukočeni i bezglasni. Ljubomorni su, pade mu na pamet, a možda se kaju što su prema meni bili neprijateljski raspoloženi.

      O, bio je tako veseo, tako razdragan, kako se nije osećao već mesecima. Liznuo je, u znak zahvalnosti, ruku koja ga je držala.

      Odnet je u tamnu prostoriju i Duška je, u deliću sekunde, opet preplavio neodređeni strah... strah od mraka, nepoznatog mirisa... i tog groznog zvuka, koji je pomalo ličio na šuškanje novina ili šištanje ključale vode iz čajnika u kuhinji njegovog nekadašnjeg doma.

      Zatim su ga ruke spustile u staklenu kutiju. Osetivši iznenadan smrad truleži i nečeg drugog – što je u njegovom mozgu bljesnulo kao uzbuna pred drevnim neprijateljem – pokušao je da iskoči. Ali poklopac iznad njegove glave već je bio skliznuo. Istog trenutka pažnju mu privuče tiho kretanje iz suprotnog ugla i dve crvene, sjajne tačkice koje su ga posmatrale. Splet mišića, sklupčan poput odbačenog, šarenog konopca za preskakanje, polako se odmotavao.

      «Bezuhi, ovo je naš piton – Kaća», rekao je čovek. «I mnogo je gladna.»

      Bilo je to poslednje što je Duško čuo u ovozemaljskom, čovekovom svetu.

                       ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

                          PRIČE IZ ZLOVRTA - anti-bajke - NEBO IZA REŠETAKA

 «Šumska devojčica» budi se još u zoru, cvokoćući od hladnoće. Nema nikog da je privije uz sebe. Rezusi, a naročito šimpanze iz susednog kaveza, imaju prednost: članovi  brojne porodice mogu se međusobno zagrejati svojim telima.

      Vanja je sama. U njenom kavezu nema drugog mladunčeta, ili makar nekog džangrizavog, starijeg orangutana. Nikoga, i ništa – osim malo nabacane zemlje na betonu, nešto suve trave i jednog mrtvog panja. 

      Svaki novi dan počinje i završava isto kao prethodni: hrane i dokolice u izobilju, prijatelja niotkuda. Vanja uglavnom drema pod čkiljavim svetlom sijalice ili proučava lica onih nametljivaca  koji drsko zaviruju u njen skromni prostor. Često viđa ženke Majmuna Koji Hodaju Uspravno, kako nose svoju mladunčad, i ta slika joj deluje nekako poznato, samo što ne može da se seti odakle.

      Postepeno je i na njih prestala da obraća pažnju.

      Ponekad se igra tako što ređa kamenčiće. Drugi put pronađe zalutali sjajni omot od bombone i kroz njega gleda nebo.

      Strašno joj je dosadno. Rado bi prešla u zeleni svet s one strane rešetaka; baš bi ono drvo dobro došlo za malo jutarnje gimnastike; oh, kako mami onaj komadić plavog neba… A tek leptiri – to krilato cveće! Kako bi se Vanja slatko igrala sa njima! Ali, kad god zatrese rešetke svog kaveza, ne bi li ih makar malčice pomerila, kazne je mlazom hladne vode. Katkad je udare metalnom šipkom; kada je previše živahna, oko ruku i nogu stave joj okove i lance. U svetu Majmuna Koji Hodaju Uspravno, orangutani su žive igračke.

      Šumska devojčica često sanja neko čudesno mesto, prepuno drveća. U snu vidi lišće, korenje, travčice, pečurke i cvetove neobičnih oblika. Čak može omirisati zreli plod sočne, divlje smokve. Može čuti jutarnje zvižduke gibona, i hor tropskih ptica-pevačica.

      U snu, Vanja putuje na leđima svoje majke i obuhvata, jednim jedinim pogledom: buljooke avetinjake koji svojim  blistavim očima vrebaju kolonije mrava, milione sitnih buba koje na svojim nožicama raznose polen penjačica i tropskih lijana…Drveće širi grane u slojevite svodove, gore, u visinu… Mlado lišće niče iz svake pukotine drveta, iz svake zemljine pore… Put ispresecan svetlucavim mrežama velikih paukova i džinovskih paprati… Zelene zavese isprepletenih lijana, mangrova i puzavica. Zatim kišu, pa sunce, i opet kišu… Kišne kapi, koje su se zadržale na lišću, i presijavaju se u hiljadama boja, polako klize, da bi se naglo otisnule na dole i, uz poznati zvuk, raspršile u stotine manjih.

      Ona sluti da je to beskonačna šuma iz koje je potekla, ali se više ne seća tako jasno kao nekad. Pamti neki davnašnji oštri prasak, koji je trgao iz sna na ležaju u krošnji smokve. Toliko se bila uplašila da je pritisnula svoje telo uz majčino. Ali, majka je čudno spavala, opuštenih udova i glave zabačene unazad. Oči su joj bile širom otvorene, kao i usta, mada nije ispuštala ni glasa. Na čelu joj se širila crvena mrlja.

      Vanja nije znala zašto majka ćuti, ali miris koji je dopirao od njenog mlitavog tela bio je nepoznat i zastrašujući.

      Nečije ruke su je skinule sa drveta. Zatim su je stavili u neku malu, drvenu kutiju. Putovala je i truckala celu večnost. Bila je u mraku, a ono malo svetla što je dopiralo kroz uske proreze, nije joj omogućavalo da vidi gde se nalazi.

      Posle nekog vremena, truckanje je prestalo. Izvadili su je, prevrtali, istezali joj udove, pljeskali po stomaku. Primetila je da jedan od tih Majmuna Koji Hodaju Uspravno ima oči boje šumske trave. Ali, kada je htela da ga dodirne, pokazao joj je velike, bele zube. Vanja se povukla u ćošak. «Zašto se kezi? Šta sam loše učinila?» upitala se.

      Zatim su je odveli u neku prostoriju sa veštačkim panjem u sredini, ispustom za vodu i rešetkastom pregradom koja se, po potrebi, dizala, i vodila u otvoreni deo. Odmah je pohitala ka panju i dugačkim rukama obuhvatila stablo. Međutim, ono je bilo bezmirisno; na njemu nije bilo ni grana, ni plodova, ni lišća, ni mušica, guštera, kljunorožaca, pa čak ni alavih harzi…

      Posle nekog vremena šetkanja zaključila je da, odakle god da krene, uvek stiže na isto mesto. Ovde nije bilo ničeg zanimljivog za istraživanje, a prepreke su bile od suviše gustog materijala da bi kroz njih mogla proći. Gurala ih je rukama i nogama, ali se one nisu nimalo pomerile. Par puta ih je udarila glavom, ali od toga ju je glava samo bolela.

      Uveče, kada se spustio mrak, čula je žamor nekih ptica, riku zveri, jauke, plač… Popela se na panj i zanjihala telo, u ritmu levo-desno, levo-desno… Ljuljuškanje je bilo siguran način da se smiri i zaspi. 

      Tako Vanja provodi već godinu za godinom. Prošlo je mnogo dana otkako je pojela poslednju zrelu smokvu. Osim svoje majke (koju više i ne pamti), nikada više nije srela drugog orangutana. U Vanjinom snu, šuma je prelepa i topla; na javi, međutim, nikada se ni bi usudila da u nju ponovo kroči. Ona više ne pripada svom zavičaju. Ako bi se ikada, kojim slučajem, vratila, morala bi prethodno da prođe pravu skautsku obuku za preživljavanje. 

      Da je mogla razumeti ljudski govor, Vanju bi užasnulo saznanje da se njena mama više nikada neće probuditi, kao i mnoge druge majke orangutana koje su ostale mrtve u krošnjama tog istog dana, u toj istoj šumi, kada su Vanju oteli iz njenog doma. Razumela bi i da čovekove zelene oči nemaju ni trunke lepote koju ima šumsko lišće.

      A kada bi se ljudi potrudili da  razumeju Vanjin pogled, shvatili bi da se, iza tog ljupkog sjaja u očima, kriju suze – nalik ljudskim – koje su izraz nemoći, bola i čežnje.

      Čežnje za makar jednim, jedinim drvetom. i ponekim dodirom.

                                             ~~~~~~~~~~~~~~

                                                       SLONOVI PAMTE

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude. 

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku. Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.  

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče?

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.  

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli... Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali... potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

Zime, proleća, leta, jeseni... pa opet zime... Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše... Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja. Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?